Po­što­va­ni pre­mi­je­ru, Mi­lo Đu­ka­no­vi­ću, obra­ćam vam se s na­dom da će­te mi po­mo­ći jer sam to za­slu­ži­la. Vi­še pu­ta sam tra­ži­la pri­jem kod Vas i obra­ća­la se, ali ni­je­sam ni­kad do­bi­la od­go­vor. Mo­je mo­ral­no pra­vo je da na ne­ki na­čin za­šti­tim se­be i sma­tram da mo­ja ljud­ska pra­va ne smi­ju bi­ti ugro­že­na. Že­lim, kao slo­bod­na Cr­no­gor­ka, da iz­ne­sem svo­je po­li­tič­ko opre­dje­lje­nje – slo­bod­na Cr­na Go­ra, par­tij­sko opre­dje­lje­nje DPS, ko­je je po­zna­to. No, pre­mi­je­ru, uvi­jek sam bi­la na ne­kom uda­ru ne­is­to­mi­šlje­ni­ka ili ne­či­jih pla­će­ni­ka. Sma­tram da su to ra­di­li sa­mo zbog lič­nih in­te­re­sa. Ta­ko je bi­lo i 3.10.2001. na ko­tor­skom tr­gu, ka­da su me agre­siv­no na­pa­li po­ku­ša­va­ju­ći da mi ot­mu sli­ku na ko­joj ste Vi. Sre­ćom, pri­te­kli su mi upo­moć je­dan Ce­ti­nja­nin, sa ko­jim sam do­šla u Ko­tor, i iz­vje­sni go­spo­din za ko­jeg sam ču­la da je bio Ti­tov ku­var. U su­prot­nom, ne bih do­bro pro­šla. Ta­kvih i slič­nih na­pa­da ni­je fa­li­lo, pa čak i u vri­je­me pro­mo­ci­ja za ne­za­vi­snost Cr­ne Go­re. Za vri­je­me re­fe­ren­du­ma no­si­la sam ame­rič­ku za­sta­vu, tvr­do sam je ču­va­la, jer se u Cr­noj Go­ri bar­jak ni­je smio is­pu­sti­ti iz ru­ku ni po ci­je­nu ži­vo­ta. Za­to su me iz Am­ba­sa­de SAD po­zva­li na Dan dr­žav­no­sti i uka­za­li vi­so­ko po­što­va­nje. Bo­ri­la sam se za Cr­nu Go­ru u ko­joj će se po­što­va­ti ljud­ska pra­va i slo­bo­da, za Cr­nu Go­ru gdje su bi­le je­di­na pre­po­ru­ka rad i do­bra dje­la za svo­ju ze­mlju. Da­nas je bi­ti do­bar – in­ci­dent. Na­pra­vlje­ne su cr­no­gor­ske če­tvr­ti si­ro­ti­nje i to svje­sno ra­de, ne slu­čaj­no. Ne­ko bi­ra one ko­ji ni­ka­da ni­je­su bi­la si­ro­ti­nja, no, se iz na­ših ku­ća po­ma­ga­lo kad je god tre­ba­lo. Te­ror se ne tr­pi, ne­go se od te­ro­ra bra­ni.
Obra­ćam vam se, pre­mi­je­ru, zbog jed­nog dje­la ko­je mi je uči­nje­no. Sma­tra­la sam da je vri­je­me pre­bi­ja­nja i za­tva­ra­nje po na­re­đe­nju pro­šlo. Na­ža­lost, to se još pri­mje­nju­je. Žr­tva sam onih ko­ji će, ako se bu­de po­što­vao za­kon, mo­ra­ti da od­go­vo­ra­ju. Upo­tri­je­bi­li su vlast za ko­ju sam se iskre­no bo­ri­la. Po­li­ca­jac Zo­ran No­va­ko­vić sa Ce­ti­nja i Da­ni­je­la Gvo­zde­no­vić, slu­žbe­nik op­šti­ne Ce­ti­nje, po na­re­đe­nju su me spro­ve­li iz Ce­ti­nja u Pod­go­ri­cu, kod ne­u­rop­si­hi­ja­tra, u Kli­nič­ki cen­tar Cr­ne Go­re. Ni­je­su uspje­li da me po­ša­lju u Do­bro­tu. Po­zva­li su me u Mi­ni­star­stvo ra­da. Bu­da Đu­ka­no­vić je tre­ba­lo da me spro­ve­de u Dom sta­rih. Iz Mi­ni­star­stva ra­da zva­li su jed­nog čla­na mo­je po­ro­di­ce da ka­žu da imam pra­vo na oče­vi­nu. Ko god da je to uči­nio, ni­je smio da se ova­ko po­na­ša, iako ima vlast. Ku­ća ko­ju su htje­li da po­di­je­le pri­pa­da jed­noj ča­snoj cr­no­gor­skoj po­ro­di­ci, u ko­joj smo svi ne­pla­će­ni Cr­no­gor­ci. Sa­mo da pod­sje­tim, dio od oče­vi­ne uze­la je dr­ža­va bez na­dok­na­de.
Glav­nom iz­vr­ši­o­cu ne­ću po­mi­nja­ti ime, to je već po­zna­to. Ni­je tre­ba­lo da me na­pad­ne, iako mu je tre­ba­lo mo­je rad­no mje­sto. Ne­ka se slu­že isti­nom ma­kar kad sam ja u pi­ta­nju.
Pot­po­mo­gao je sve ovo i Ste­vo Vu­či­nić sa dru­ži­nom. U na­še cr­kve, u Ka­tun­sku na­hi­ju, sta­ru Cr­nu Go­ru, sve­šte­ni­ci cr­no­gor­ske cr­kve mo­gu da ula­ze bez pro­ble­ma, pa je te­ško slu­ša­ti da Vu­či­nić go­vo­ri ka­kva su pra­va Cr­no­go­ra­ca. Sva­kog ča­snog Cr­no­gor­ca bi spro­vo­di­li kao me­ne kad bi im ba­sta­lo. Istin­ska sam Cr­no­gor­ka, ko­ja vam je uvi­jek bi­la od ve­li­ke po­mo­ći. Ali, kad te moć­ni­ci do­ve­du u so­ci­jal­nu izo­la­ci­ju, on­da te pot­pu­no uni­šte i poč­nu da vri­je­đa­ju ka­ko to nji­ma pri­li­či.
Obra­ća­la sam se pred­sjed­ni­ku Skup­šti­ne Cr­ne Go­re Ran­ku Kri­vo­ka­pi­ću, ru­ko­vo­đe­na ti­me što je do­bio me­da­lju za hu­ma­nost. Me­đu­tim, ni­je pri­hva­tio moj za­htjev. Vje­ro­vat­no je bli­ži Bri­sel, ne­go ovi su­žnji obes­pra­vlje­ni i po­ni­že­ni po Cr­noj Go­ri. Što se ti­če SDP-a i lju­di iz Da­ni­lov­gra­da ko­ji pri­pa­da­ju toj par­ti­ji, uvi­jek su ima­li po­što­va­nje pre­ma mom ra­du. Za­hval­na sam Dra­ga­nu Ko­va­če­vi­ću, di­rek­to­ru Upra­ve za ne­kret­ni­ne Cr­ne Go­re.
Obra­ti­la sam se i Bran­ku Ra­du­lo­vi­ću, kao vr­lom Cr­no­gor­cu, ali ni­je­sam ni­ka­kav od­go­vor do­bi­la. Ni Su­ad Nu­ma­no­vić, mi­ni­star za ljud­ska pra­va, ni­je od­go­va­rao. Di­rek­tor DPS-a Tar­zan Mi­lo­še­vić je re­kao je da ću bi­ti pri­mlje­na na raz­go­vor, a od on­da su pro­šla če­ti­ri mje­se­ca, a za me­ne još ne­ma ter­mi­na.
Po­sled­njih 15 go­di­na ži­vim na Ce­ti­nju i gra­do­na­čel­nik Alek­san­dar Bog­da­no­vić od­lič­no zna u ka­kvim uslo­vi­ma ži­vim, jer je i sam vi­dio. Po­mo­gao mi je sa 50 eura, ali ja mo­je za­ra­đe­ne pa­re iz „Ko­šu­te” ni­je­sam još do­bi­la.
U na­šoj Ka­tun­skoj na­hi­ji, sta­roj Cr­noj Go­ri, zbo­ri­lo se: Svak je ro­đen da po jed­nom umre, čast i bru­ka tra­ju do­vi­je­ka.Slav­ka Ra­i­če­vić